Kako bismo vas dodatno inspirirali za kvalitetnu organizaciju aktivnosti i (poslovnih) obveza doma, odlučili smo u razgovoru sa bh.damama saznati kako one ovo vrijeme koriste za obavljanje svih zadataka za koje inače nemamo vremena i uspostavljanje novih rutina koje će nam pomoći zadržati dobro raspoloženje.

Direktorica agencije Communis, Zvezdana Žujo, dama je koja uživa u svakodnevnim ritualima i ovaj period koristi za kreiranje nekih novih.
Zvezdana nas je kroz foto dnevnik provela kroz svoj jedan radni dan i otkrila kako zadržava kreativnost i produktivnost tijekom rada od doma, dala inspiraciju za pripremu par ukusnih slastica, kao i ideje kako nekome izmamiti osmijeh na lice kroz sitne geste u periodu karantene.

Kako izgleda jedan radni dan direktorice jedne od kreativnijih marketinških agencija u Bosni i Hercegovini otkrijte u nastavku.

***

Period kućne izolacije mi ne pada teško, čak i prija na neki vrlo neobičan način. Shvatila sam da je to zbog izraženih osobina koje idu uz moj karakter: prilagođavanje trenutnim okolnostima i prihvatanje činjenica onakvim kakve jesu. Činjenice i okolnosti trebamo nazvati pravim imenom i prezimenom. Covid-19, Corona, nije bitno šta je tu ime, a šta prezime, puno je bitnije šta mi je donelo - boravak kod kuće neusporedivo duže, nego je to uobičajeno, rad kod kuće, odvajanje od svakodnevnih višegodišnjih navika.
No, što se mora, nije teško, pa odmah ide nova organizacija, nove navike, makar i privremene, novi način funkcionisanja.
Život ne može uvek biti onakvim kakvim ga zamišljamo, nego je onakav, kakvim ga nacrtamo i živimo u datom trenutku.
Iako nisam talentovana za crtanje/slikanje, uhvatila sam se u koštac sa tim i napravila predivno oslikana jutra, dane, večeri.
Počela sam istinski da uživam gledajući izlazak sunca, ranije je to bilo samo na (od)moru. Uživam u dugim razgovorima sa prijateljicama, to je bilo rezervisano samo za vikend popodneva, da pričam s biljkama koje brižno odgajam, čak i im i glasno zapevam.

Svaki dan se čujem sa mama Mirom, od koje treba učiti šta je pozitivan stav o životu. Beskrajno me nasmejava svojim pričama, jedna tema za svaki novi dan. Jednom je to zdrava hrana, drugi dan su zagonetke, treći dan priroda, naredni dan društvo. Samo se jedna tema provlači svaki dan: da li vežbam? Zadala mi je rođena majka da svaki dan moram da vežbam i da nakon famozne Corone, moram da budem tanka, zategnuta sa vidljivim strukom. Obećala sam i sta ću, radim to. Proverava me. :)

“radno vreme” uppss. Mailovi, razgovori sa klijentima, kolegama, dobavljačima. Sve se promenilo, pa i način oglašavanja. Puno je više TV i web kampanja, manje printa i outdoora. Drugačija je komunikacija sa potrošačima/ korisnicima usluga.

Sledi čitanje vesti, koje baš ne donosi osmeh, više brigu kako nastaviti, koje korake poduzeti da imaju što manje negativnih posledica, čekanje tzv. Corona zakona za privredne subjekte... taj deo dana je hmmm manje lep, jer je nužno iščekivanje na koje najmanje mogu uticati i bilo šta menjati. Jedan dan je kao jedan život, nekad manje, a nekad više lep.

Redovno priređujem iznenađenja prijateljima i komšijama, jer zaista to zaslužuju. Banana bread, čokoladni muffini, kolač sa jagodama, proja i druge delicije.
Napravim, dostavim onako iz auta sa maskom i rukavicama i juriš kući, poštujemo socijalnu iliti fizičku distancu.
Obožavam kuhinju i kuhanje i mislim da ću imati 300 kila i ne, neću biti tanašna kako to moja mama sanja.
Neobično je da odjednom za sve imam dovoljno vremena.
Nezaobilazni dvojac, psići Buddy& Lumpi, jedan je moj, a drugi je komšijski, ali su oba moja i oba su njihova. Kratka šetnja, trčkaranje po Vilsonovom šetalištu je must svaki dan.

Za one koji su non stop u izolaciji, nova prijateljica (preko 65), kojoj sam redovan gost do ulaznih vrata, kojoj se ukažem i kada me (ne)očekuje sa cekerima iz supermarketa, sa pijace, iz apoteke. Filmovi - odgledala sam ih desetine, serije (od The New Pope do Big Little Lies, Why woman kill, Peaky Blinders...), za popodnevnu dremku, knjigu (opet čitam Hiljadu sjajnih sunaca), kuhanje, negu.
Maske za lice i kosu su mi omiljene. Probala sam nekoliko različitih i gle, sve prijaju. Ja sam odlučila da mi sve prijaju.

Kao što sam odlučila da mi prija izolacija, meni tako društvenoj.

Vjerovatno smo danas nečiji dan učinile lakšim. Samo to nismo zapisale nigdje.

Pomogle smo komšinici da unese kese sa stepenica. 

Otkazale smo sastanak da nazovemo prijateljicu kojoj je dan bio loš. 

Pokupile smo kesu u parku koja nije naša. 
 

Sve smo to već zaboravile do večeri. Neko drugi nije.

Mala djela koja ne objavljujemo i o kojima rijetko pričamo, baš ona najčešće razlikuju neki dan od običnog.

Velika djela su ona koja se vide. 

Volonterski izlasci, donacije, akcije, intervjui. Pored njih postoji cijeli sloj sitnica koje nikome ne padaju na pamet kao priče. 
 

Pridržali smo vrata onome ko je žurio. 

Nazvale smo nanu iako nemamo ništa novo da kažemo. 

Pustile smo nekoga ispred sebe u red, čak i kad smo umorne. 

Predale smo izgubljeni novčanik bez fotografisanja "dobrog djela".

Takve geste obično prolaze neopažene. Radimo ih jer nam se u tom trenutku čini ispravnim, i tu staje sva motivacija.

Najlakše ih je odbaciti uz “nije to ništa”, ali na drugom kraju, neko zna. 

Zna komšinica kojoj smo pomogle. 

Zna prijateljica koja se večeras osjeća manje sama. 

Zna i djevojčica iz komšiluka koja nas je vidjela. 

Znamo i mi, prije nego što smo zaboravile.
 

Mala djela ne mijenjaju svijet odjednom. Skupljaju se polako, neprimjetno. Kada ih dovoljno ljudi radi dovoljno često, neki dijelovi grada i neki životi izgledaju drugačije nego što bi inače.

Ako bismo ih ipak zapisale, izgledale bi otprilike ovako:

Danas sam čuvala djecu prijateljici dva sata i osjećala sam se sjajno zbog toga.

Trknula sam do dm trgovine umjesto komšinice. Danas joj nije bio dan.

Sjela sam s kolegicom u pauzi i samo slušala. Toliko joj je trebalo.

Očistila sam park ispred zgrade, deset minuta, a svi smo disali lakše.

Donijela sam supu komšinici koja živi sama. Nije mi tražila.

Niti jedna od ovih rečenica nije spektakularna. Sve su tačne i sve su nečiji dan učinile boljim.
 

Upravo zato dm već dvadeset godina ulaže u zajednicu, a sada kroz platformu Žar za budućnost otvara prostor da se priče zabilježe. 

One koje obično ne dospiju nigdje, ali možda baš zato i imaju težinu.

Svako može podijeliti svoju priču ovdje. 

Dovoljno je da je istinita.
 

Pored prijava pojedinaca, platforma je otvorena i za udruženja, organizacije i institucije koje već vode konkretne projekte u zajednici. 

Projekte koje dm podrži objavit će na jesen 2026, a prijava se podnosi preko iste stranice.

Ako u našem okruženju postoji inicijativa, udruženje ili projekt koji zaslužuje da bude viđen, prijava traje nekoliko minuta, a nečiji tihi rad može dobiti vidljivost koja mu nedostaje.

Ima dana kada učinimo malo više nego što sebi priznajemo. 

Možda je vrijeme da se to ponekad i zapiše. 

Možda baš zato da nekoga drugog podsjeti da i svoje dane računa drugačije.
 

Ovaj sadržaj je nastao u suradnji sa dm drogerie markt

Bonjour.ba produkcija:  
Voditeljica projekta: Inka Šehić
Autorica & vizualni dizajn članka: Ilda Lihić-Isović