Sinoć su posjetitelji prostora galerije Europe House u Sarajevu prisustvovali svečanom otvorenju izložbe pod nazivom "Između četiri zida", koju su zajednički kreirale fotografkinja Aida Redžepagić i novinarka i aktivistica Kristina Ljevak Bajramović.

'Između četiri zida' je izložba koja hrabro prelazi granice umjetnosti kako bi osvijetlila tamne kutke društva i potaknula na razmišljanje o pitanjima koja često ostaju skrivena od očiju javnosti. Aida i Kristina kroz svoj umjetnički osvrt, postavljaju važan izazov društvu da se suoči s problemima nasilja, kako fizičkog tako i mentalnog, koji često ostaju neprimijećeni u tišini svakodnevnice.

 

Foto: Privatna arhiva 

Foto: Jasmin Agović 

Razgovarali smo s fotografkinjom Aidom i novinarkom i aktivisticom Kristinom u želji da saznamo više o samom procesu rada, umjetničkom pečatu, ali i emotivnom aspektu ove priče.

 

Foto: Jasmin Agović 

Fotografkinja Aida Redžepagić, novinarka i aktivistica Kristina Ljevak Bajramović 

Naime, Aida Redžepagić je kreirala seriju od 16 fotografija koje prate istinite priče napisane od strane Kristine Ljevak Bajramović. Ovaj spoj vizualne umjetnosti i pisanja stvara duboku emotivnu vezu koja otkriva realnost koja često ostaje skrivena u privatnosti svakodnevnog života.

 

Foto: Jasmin Agović 

Aida Redžepagić i Kristina Ljevak Bajramović o svom kreativnom procesu 

,,Raditi na ovako teškoj temi je prije svega za mene zahtijevalo dugoročan proces razmišljanja na koji način želim prikazati nasilje. Ključno mi je bilo da ne želim eksplicitne fotografije, ne želim “odglumljene” fotografije, iscenirano nasilje. Željela sam samo prenijeti emociju. Nije mi bio cilj napraviti lijepu fotografiju, nego onu koja će trigerovati preživljeno, potaknuti na razmišljanje i diskusiju te zacjeljivanje.'' - za početak je rekla Aida. 

Foto: Privatna arhiva 

,,Svjesna sam dinamike i intenziteta nasilja koje preživljavaju žene, ali sve dobije novu dimenziju kada je potrebno „izabrati“ šesnaest od mnogobrojnih priča koje sam lično čula iz iskustva drugih žena, a što sam uradila povodom izložbe „Između četiri zida“. – dodala je Kristina. 

 

Foto: Jasmin Agović 

,,Sama postavka po sebi je specifična jer kad ulazite u galeriju na izložbu fotografija, očekujete i da vidite iste. Međutim, postavkom fotografija (i priča koje su ključni dio ove izložbe) u zatvorene kutije, htjela sam aludirati na to da ovakve priče o nasilju ostaju u četiri zida, ne prepoznajemo ih čak ni onda kada su pred nama, kada se dešavaju nekome oko nas.

Bezbroj puta nakon što nasilje bude obznanjeno suočavamo se sa nevjericom i izjavama poput “ali oni su djelovali kao divan par”. Baš tada, žrtva bude izložena još jednom nasilju od strane ljudi koji joj ne vjeruju jer neke modrice nisu vidljive, a one emotivne pogotovo.'' – Aida.

 

Foto: Jasmin Agović 

,,Odavno veći osjećaj gorčine nije pratio neki moj radni proces. I osjećaj nemoći, ali je jako važno da na kraju imamo ovu postavku, koja nam ne donosi eksplicitne slike nasilja, niti je blizu tome, kako u svom vizuelnom tako i u dijelu teksta. I u tome je njena najveća snaga – s obzirom na to da smo se navikli_e gledati fotografije i izvještaje koji krše etičke standarde i nikada ne misle na dostojanstvo preživjele ili žrtve.'' – nadodala je Kristina o svom pogledu na samu izložbu. 

 

Foto: Jasmin Agović 

,,Izložba “Između četiri zida” osvještava da nasilje ne prestaje samo zato što ga mi ne vidimo, samo zato što nije u našim zidovima, a samo glasnim pričanjem o njemu, te skretanjem pažnje pomažemo žrtvama da hrabrije izađu iz tih zidova, potraže pomoć i nastave dalje.'' – podijelila je s nama Aida.


,,Svijest o tome da će možda na otvaranju neki od „junaka“ naših priča biti u prvim redovima dodatno stvara osjećaj gorčine, jer nasilnici nisu nužno oni ljudi kakvim ih zahvaljujući stereotipima zamišljamo.'' – za kraj je rekla Kristina. 

 

Foto: Privatna arhiva 

Rekli bismo da je jedan od ključnih razloga zašto je tema ove izložbe izuzetno važna u današnjem društvu leži u činjenici da mnogi oblici nasilja ostaju skriveni, zakopani između četiri zida domova ili društvenih konvencija. Društvena stigma i strah često sprječavaju žrtve da podignu glas i traže pomoć. 

Ova izložba stoga igra ključnu ulogu u razbijanju tišine i podizanju svijesti o stvarnosti nasilja koje se odvija u privatnosti, ali i djeluje kao katalizator za pokretanje važnih razgovora o pitanjima koja često nisu dovoljno istražena ili su društveno tabuizirana. 

Foto: Jasmin Agović 

Foto: Jasmin Agović 

Izložba će biti otvorena za posjetitelje do 10.12.2023. Ulaz u galeriju Europe House (zgrada Vječne vatre) je slobodan za sve zainteresovane.

Podsjećamo da ćete ukoliko poznajete nekoga, ili se brinete i za vlastitu sigurnost, više informacija o mjerama koje možete poduzeti saznati kroz intervju koji smo radili s menadžericom Sigurne kuće Fondacije lokalne demokratije, Muberom Hodžić – Lemeš.

* * * 
Fotografije: Privatna arhiva i Jasmin Agović 

Povodom 15 godina stvaralaštva i predstavljanja nove kolekcije, koja otvara novo poglavlje brenda, s Aminom Hasanbegović razgovaramo o ateljeu, konstrukciji siluete, arhivi brenda i detaljima koji oblikuju identitet svakog komada.

Amina Hasanbegović već 15 godina razvija autorski couture rukopis u kojem silueta nastaje kroz disciplinu konstrukcije, a ne kroz prolazni trend. Njene kreacije prepoznatljive su po arhitektonskom pristupu formi, promišljenom volumenu i preciznom odnosu između kroja, teksture i pokreta.   



 

Njene kreacije nosile su Severina, Nataša Bekvalac, Nina Badrić, Ana Đurić, poznatija kao Konstrakta, i brojne druge žene regionalne scene. Ipak, ova priča nije samo o imenima koja su nosila njen dizajn, već o ateljeskom radu koji je tokom godina oblikovao jedan od najupečatljivijih autorskih potpisa regionalne modne scene.  
 

- Atelje -  

Nakon 15 godina stvaralaštva, vaš brend ulazi u novu eru. Kada pogledate sve što ste do sada izgradili, od ateljea do velikih scenskih i regionalnih trenutaka, šta je bio znak da je vrijeme za novo poglavlje?

Amina Hasanbegović: Posle 15 godina rada naučila sam da verujem svom unutrašnjem osećaju. Uvek sam imala neka velika priželjkivanja i snove za svoj brend, ali sam isto tako naučila da se najvažnije stvari dese tek onda kada za njih dođe pravo vreme. Za mene znak da počinje novo poglavlje nije bio jedan konkretan događaj, već upravo taj osećaj da su se mnoge stvari prirodno posložile i da je došao trenutak za korak dalje.

Verujem da se stvari dešavaju onda kada su suđene i kada treba da se dogode. Danas osećam istu onu uzbuđenost koju sam imala na početku, ali sa mnogo više iskustva, sigurnosti i jasnijom vizijom onoga što želim da gradim u budućnosti.



 

Da neko jedan dan nevidljivo prati rad u vašem ateljeu, koji trenutak bi ga najviše iznenadio u procesu nastanka nove kolekcije?

Amina Hasanbegović: Mislim da bi nekoga najviše iznenadilo koliko ljudi, pažnje i posvećenosti stoji iza jednog jedinog komada. Moj način rada nastajao je godinama i potpuno je prilagođen meni. Ne verujem u šablone i planirane sisteme rada u ovom poslu jer je svaka kolekcija novi izazov i nova priča. U ateljeu ne postoji univerzalna formula, svaki model prolazi svoj put od ideje do realizacije.




 

Možda spolja sve djeluje kao trenutak inspiracije, ali iza njega stoje brojni sati rada, razgovora, isprobavanja, ručne izrade i zajedničkog promišljanja svakog detalja. Upravo ta pažnja i ljubav sa kojom nastaje svaki komad, kao i broj ljudi koji učestvuje u njegovom stvaranju, verujem da bi nekoga najviše iznenadili. Za mene moda nikada nije samo odevni predmet, ona je rezultat zajedničkog stvaranja, zanata i emocije utkane u svaku tkaninu.

Vrhunski dizajn često počiva na odlukama koje publika nikada ne vidi. Koja je odluka u procesu izrade za vas najvažnija, iako možda na finalnom proizvodu djeluje gotovo neprimjetno?

Amina Hasanbegović: Sve kreće od skice – crtanje i kompletna priprema pre nego što model počne da se izrađuje je deo procesa koji mi je najvažniji. Ono što se ne vidi, a i te kako doprinosi couture momentu u mom dizajnu su same konstrukcije ispod haljine (često i metalne), a koje joj daju na prepoznatljivom AH volumenu. 

No, iako couture podrazumeva mnogo tehničkih odluka, za mene je najvažnija ona koja se donosi mnogo ranije a to je rađanje ideje i momenat kada osetim da je neka zaista prava. Godinama sam učila da verujem svom unutrašnjem osećaju. Zato verujem da je intuicija jednako važan deo kreativnog procesa kao i znanje, iskustvo ili zanat. 



 

-Arhiva-

Arhiva Amine Hasanbegović nije samo pregled kolekcija, već mapa silueta, saradnji i komada koji su tokom petnaest godina oblikovali prepoznatljiv regionalni couture rukopis.

Vaše kreacije nosile su mnoge poznate žene regionalne scene, svaka s potpuno drugačijim stilom i javnim izrazom. Kako u takvim saradnjama pronalazite ravnotežu između njihovog identiteta i vašeg autorskog potpisa?

Amina Hasanbegović:  Saradnja sa ženama koje imaju tako snažan i prepoznatljiv identitet za mene je uvek dijalog, izbegavam da namećem vlastitu estetiku. Bez obzira na to da li je reč o Severini, Nataši Bekvalac, Nini Badrić, Konstrakti ili nekoj drugoj umetnici, prvi korak je razumeti njihovu ličnost, energiju i način na koji žele da komuniciraju sa publikom. 

Moj zadatak je da kroz dizajn naglasim ono što ih čini autentičnim.

Uvek ima mnogo anegdota u tim saradnjama, od dogovora u 3 ujutru, kratkih rokova za izradu, izmena u poslednji čas, na licu mesta, pred koncerte i nastupe. Najlepši deo takvih saradnji je upravo pronalaženje te ravnoteže kada se njihov identitet i moja kreativna vizija susretnu na prirodan način. Do sada je brend napravio preko 5500 unikatnih haljina, a verujemo da je svaka od njih bila posebna na svoj način, a s druge strane delovala uverljivo i iskreno na osobi koja je nosi.




 

Kada pogledate arhivu brenda, postoji li kreacija koja vas i danas odmah vrati u trenutak kada je nastajala?

Amina Hasanbegović: Kako da ne. Nedavno sam poželela da organizujem i sredim radionicu, i kada sam videla sve te ostatke materijala, shvatila sam da su oni zapravo susret sa svim osobama,probama,osmesima… jedna čitava eksplozija sećanja kako pozitivnih tako i negativnih engrama. Zato je arhiva za mene mnogo više od pregleda dosadašnjeg rada, jedna čitava zbirka uspomena koje sam imala privilegiju da delim sa ženama za koje sam stvarala. I danas me to iskreno fascinira.




 
 

Svaki brend koji traje toliko godina ima elemente koji ostaju dosljedni, ali i one koji s vremenom prirodno evoluiraju. Šta je u vašem radu ostalo isto od početka, a šta danas dobija novo značenje?

Amina Hasanbegović: Ako se nešto nije promenilo kroz sve ove godine, onda je to strast. Ona ista iskra koja me je pokrenula na početku i danas me vodi kroz svaki novi izazov. Želja za stvaranjem, istraživanjem i pomjeranjem sopstvenih granica ostala je jednako snažna.

Ono što je vreme donelo jeste zrelost. Nekada sam osećala da moram da odgovorim na svaki izazov, a danas znam da je snaga i u izboru. Naučila sam da verujem sebi, da sledim unutrašnji osećaj i da ne moram sve. Možda se upravo u tome krije najveća promena a to ne da sam nekada tražila svoj put, a danas mu verujem.



 

Da danas otvorimo arhivu brenda i biramo jedan komad koji bi mogao ponovo izaći pred publiku, ali u verziji nove ere, koji biste izabrali?

Amina Hasanbegović: Bez razmišljanja bih izabrala kolekciju Blacksmith and Tailor. Predstavila sam je beogradskoj publici prije petnaest godina, a danas mi djeluje jednako snažno kao i tada.

Bila je to kolekcija nastala na granici dve suprotnosti: snage i nježnosti. Metal smo ručno varili, oblikovali i pretvarali u formu, tražeći način da ga spojimo sa gotovo bestežinskim tkaninama. U tom susretu grubog i krhkog nastala je posebna energija koju i danas osjećam. Možda bih je danas posmatrala drugačijim očima, sa više iskustva i zrelosti, ali njena ideja ostala bi ista. Neke kreacije pripadaju trenutku, a neke su bezvremenske. Za mene je Blacksmith and Tailor upravo jedna od njih.

-Sljedeće poglavlje-

Svaki brend koji traje toliko godina ima elemente koji ostaju dosljedni, ali i one koji s vremenom prirodno evoluiraju.   

Šta je u vašem radu ostalo isto od početka, a šta danas dobija novo značenje?

Amina Hasanbegović: Ako se nešto nije promenilo kroz sve ove godine, onda je to strast. Ona ista iskra koja me je pokrenula na početku i danas me vodi kroz svaki novi izazov. Želja za stvaranjem, istraživanjem i pomjeranjem sopstvenih granica ostala je jednako snažna.

Ono što je vreme donelo jeste zrelost. Nekada sam osećala da moram da odgovorim na svaki izazov, a danas znam da je snaga i u izboru. Naučila sam da verujem sebi, da sledim unutrašnji osećaj i da ne moram sve. Možda se upravo u tome krije najveća promena a to ne da sam nekada tražila svoj put, a danas mu verujem.





 

Vaš rad je prepoznatljiv po odnosu između konstrukcije, ručnog rada i snažne siluete. Šta je u novoj kolekciji najjasniji znak promjene?

Amina Hasanbegović:  U ovoj kolekciji važnu ulogu ima i način na koji nastaju materijali. Mnoge od njih smo stvarali sami. Volim ideju da komad počinje mnogo pre prvog kroja - u eksperimentu, u teksturi, u tragu ruke koja ga oblikuje.





 

Nakon ove kolekcije, po čemu biste voljeli da publika prepozna novu fazu brenda Amina Hasanbegović?

Amina Hasanbegović:  Volela bih da ovu novu fazu brenda prepoznaju po emociji. Po ljubavi prema stvaranju koja je godinama bila moja najvažnija pokretačka snaga i koja je utkana u svaki komad.

Svaka kolekcija nosi deo vremena u kojem je nastala, ali i deo osobe koja ju je stvarala. Takođe, ona je i simbol našeg novog početka nakon više decenije i po stvaranja :)



 

Pogledajte najnovije teme na Bonjour.ba

Foto: Hatidža Hasanbegović / @aminahasanbegovic